Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






уторак, 20. јун 2017.

Мистерија?

Дон Делило
Мистерија у средишту обичног живота[1]

ЛИКОВИ
ЖЕНА
МУШКАРАЦ


МУШКАРАЦ и ЖЕНА  у соби.

ЖЕНА: Размишљала сам како је то чудно.

МУШКАРАЦ: Шта?

ЖЕНА: Да су људи способни да живе заједно. Данима и ноћима и годинама. Прође пет година. Како то раде? Десет, једанаест, дванаест година. Двоје људи стварају један живот. Делећи десет хиљада оброка. Разговарајући лицем у лице, отвореног лица, као топли сендвичи. Све те речи које испуњавају кућу. Шта све људи изговоре током живота? Ухваћени у замку синтаксе оног другог. Исти глас. Монотоно понављање. Рећи ћу ти нешто.

МУШКАРАЦ: Рећи ћеш ми нешто.

ЖЕНА: Има у томе неке мистерије. Људи иза зидова браон куће поред нас. Шта то они говоре и како то преживљавају? Сав тај залудан дијалог. Назалност. Баналност. Размишљала сам како је то чудно. Како то раде, из ноћи у ноћ, све те ноћи, те речи, оних неколико који то чине и преживљавају?

МУШКАРАЦ: Воде љубав. Праве салате.

ЖЕНА: Па ипак, пре или касније, морају да проговоре. Од тога је читав свет поремећен. Мислим, зар није постепено поремећујуће седети и слушати једну те исту особу све време, без резона или риме. Речи које се вуку. Паузе. Клаузе. Колико хиљада пута можеш да погледаш у исто скапано лице и видиш како се уста отварају? До тада је све како ваља. Али када отворе уста. Када проговоре.

[Пауза]

МУШКАРАЦ: Још ми није прошла ова моја прехлада.

ЖЕНА: Узми оне што узимаш.

МУШКАРАЦ: Таблете.

ЖЕНА: Пилуле.

[Пауза]

МУШКАРАЦ: Дуг дан.

ЖЕНА: Дуг дан.

МУШКАРАЦ: Лак ноћни сан.

ЖЕНА: Дуги спори дан.

[Светла се полако гасе.]

Завеса






[1]Don DeLillo, “The Mystery at the Middle of Ordinary Life: A One-Minute Play”,
South Atlantic Quarterly 99, 2–3 (Spring/Summer 2000): 600604; doi:10.1215/00382876-99-2-3-600; Rpt. “The Mystery at the Middle of Ordinary Life”, Zoetrope: All-StoryVol 4, No 4
(Winter 2000: The One-Act Play Issue); доступно и на: http://www.all-story.com/issues.cgi?action=show_story&story_id=90.
С енглеског превела В. С. 

уторак, 13. јун 2017.

Шапат историје над буком времена

Опера Леди Магбет мценског округа, коју је Дмитриј Шостакович компоновао почетком тридесетих година двадесетог века, у стаљинистичкој Русији, адаптирајући приповетку Николаја Љескова (који се, наравно, са своје стране, надовезао на лик леди Магбет из шекспирове трагедије Магбет, а овај, пак, на.... итд., како то већ у уметности бива), композитору је донела прво изванредан успех, одушевљење публика сваке врсте, светску славу, а затим оптужбе, забране даљег рада, медијску хајку, несносан пристисак власти (тј. Власти). Ова епизода само је један детаљ у изванредном роману Џулијана Барнса Шум времена, у којем се, уз коришћењу двају за модернизам и авангарду кључних и тада нових уметничких поступака - монтаже исечака, што наративних, што есејистичких, што лирских, без хронологије и каузалности, и доживљеног говора који тежи да пренесе рад свести (мада без радикалних експеримената џојсовског тока свести) - уметнички осветљава проблем односа уметности и политике, тачније уметности и тоталитарне власти, односно етика и политика уметности, залазећи у модусе ниске фарсе и узвишене трагедије истовремено, јер "трагедије, у накнадном осврту, изгледају као фарсе". Марксово и марксистичко виђење историје окренуто је наглавачке идеологијом која појединачне животе доводи у стање вечите, нерешиве и неразрешиве дилеме. 
У акорду који творе три момента из дугог живота совјетског композитора Шостаковича - уметника кога је власт савладала не тако што га је потпуно прогнала, убила или затворила у своје озлоглашене затворе, већ тако што му је дозволила да настави са својим радом, приморавајући га на мале компромисе, који су временом расли, наводећи га да зарад уметности пристаје на недостојне поступке и/или изјаве - сажимају се размишљања и сећања, покушаји саморазумевања, али и самооправдања, уз - за Шостаковичеву музику (али и Барнсову прозу) карактеристичну - фину, врло суптилну, али и меланхоличну иронију. 
За совјетску власт, Шостакович је био пример успешно преваспитаног уметника; за Барнса - он је оличење уметности, која постоји само као суштински смисао и коначна сврха нечијег живота, због чега захтева жртве, јер мора да се мења, да је жива и да ствара (а не да подражава постојеће технике и конвенције), да господари грађом, медијем и духом самог ствараоца (а не да служи идеологијама и вануметничким циљевима) - да би била уметност, а не забава, занат или културно-политички украс.
Док чека да смрт његово дело - музику саму - ослободи од њега и његове биографије, Шостакович схвата да уметност као квинтесенција историје у којој, од које и са којом се ствара и уметност као чиста, безвремена, самодовољна форма нису нужно узајамно искључиви принципи; уметност надилази, али и надживљава буку живљеног времена, и оног биографског, само свог, приватног и - сем кроз имагинацију и конструкцију, како то сам Барнс чини - другима недоступног, интимног времена, и оног колективног, друштвенотворног, у историју усписаног мноштвеног тока многих догађаја и дешавања. 
Уоквирена кратком алегоријском причом, параболом о сусрету Шостаковича (тј. уметности), богаља-пијанца-просјака без ногу ("получовека" тј. луде) и оног трећег (анонимног сведока, оног који памти) кога су филозофије и идеологије вековима покушавале да, из принципа, искључе, мозаична приповест о Шостаковичевом животу креира уверљиву, снажну, емотивно богату и врло сугестивну (а не једнозначну или пресуђујућу, редукционистичку) представу о судбини уметности у свету који није уметничко дело. 
Барнсов роман, у изванредном преводу Зорана Пауновића, чини се да јесте. 
Као и, између осталих композиција, Шостаковичева Пета симфонија.