Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






понедељак, 30. јун 2014.

И ја сам слика

У јуну 1914. године, француски песник Гијом Аполинер почео је да, у часопису који је покренуо две године раније, Ле соаре д Пари (Les Soirées de Paris) објављује своје прве идограме тј. песме-слике или песмослике, са намером да изда албум таквих дела, под називом И ја сам сликар. У тој га је намери спречио Први светски рат, те уместо тога, 1918, пар месеци пре Аполинерове смрти, излази његова друга збирка песама, Калиграми, у којој се поред низа "нормалних" лирских песама, налази и десетак калиграма, песама (или делова дужих песма) које имају облик оног о чему говоре.

Иако се чувена и често навођена крилатица римског песника Хорација, из његове "Поетске уметности" (Ars poetica) - ut pictura poesis - односи на способност песника да речима дочарава и производи (само менталне, иако убедљиве и упечатљиве) слике, многи песници, а међу њима и Аполинер, ово су поређење тежили да дословно реализују те да се језичким елементима служе и као средствима вербалног изражавања и као средствима "цртања" и визуелног представљања неизрецивих црта изреченог. Неколико Аполинерових калиграма није типографски додатно обликовано за штампу, већ су остали у свом рукописном облику, додајући визуелном аспекту песме још један слој.

Иако су тзв. фигуративне песме (carmina figurata) познате још од антике, тек је типографска револуција коју су покренули авангардни уметници, од Маринетија и футурстичких експериментима са обликом, величином, распоредом слова, речи, знакова интерпункције и међусобним односима графичких елемената текста, дала овом поетском и артистичком куриозитету дигнитет и плодност, што ће даље разрађивати конкретна поезија. Облик и величина фонта постају визуелни израз вредносно-интерпретативног става и емоције, средство апелације и/или интерполације, аналогони крику, вриску, разним звуцима, смеху, позиву; распоред графема преноси симултана стања духа, кретање мисли, њене правце и смерове; слова и речи постају "ликови" који ступају у односе, свађају се и боре или мире и воле.
Ове слике-песме Аполинер, именитељ многих тада настајућих појава у уметности и култури (надреализам, орфизам, његови су термини) крстио је калиграми. У већини њих, Аполинер се трудио да закомпликује процес читања као сукцесивног повезивања синтаксичких јединица, а онда и стварања надреченичних целина. С обзиром на то да распоред слова, речи или синтагми и интерпункција визуелизују по два-три предмета, песме се истовремено читају и с лева на десно, односно, одозго на доле и обрнуто, а понекад и укруг и зракасто (као у "Океанском писму" чији зраци садрже одломке разговора и преписке, а кругови зоне звукова који се свакодневно могу чути у граду).

Рукопис калиграма "Мандолина, каранфил и бамбус".
Бамбус је, у ствари, лула за опијум, па овај цвет који као да израста или излази из једног краја цевчице, може бити и опијумско привиђење, начин представљања слика које овај наркотик производи. Каранфил каже (између осталог) закон мириса и тиме преноси супериорност мириса над звуцима, устоличујући чуло мириса као престо будућих мудрости.

Први светски рат је у Аполинерову поезију, па и у њен сликовни, калиграмски аспект, унео нове теме и нова осећања - "слике" плутона и његовог одјека ("Вату у уши") или формације авиона која окружује ратом упрљане и обесвећене руралне пејзаже вољене земље ("Ешалон"), или рафалне паљбе и метака који се лепезасто распршују ("Гађање") на пример, смениле су слике обичних предмета, какви су кравата и часовник, круна и огледало или бића, какве су разне птице и дрвеће; односно покушаје да се графички дочара симултаност разнородних утисака и мноштвеност перцептивних чинова приликом кретања кроз град, седења у кафани, путовања... или симултаност мисли.


понедељак, 23. јун 2014.

Природни роман

Пишући свој Природни роман, бугарски писац Георги Господинов заправо је употребио читав "арсенал" постмодерних и постмодернистичких приповедачких и антиприповедачких поступака - све оно што нарацију извлачи и скреће с њеног "природног" узрочно-последичног, линеарног и кумулативног тока. Његов је роман "природан" као поглед муве - што је један од аутопоетичких модела које током приповедања конструише, што ће рећи, фасетан - "Свака фасета региструје само једну тачку слике, а целокупан лик се образује у мозгу". Мало би било рећи да је овај роман фрагментаран, сачињен од комадића прича и причица које приповедач надовезује и умеће једне у друге док, неуспешно, покушава да причом прикаже и емоционално савлада свој развод. Поред ока муве, узор његове необичне и непредвидиве структуре су још и: Флоберова замисао књиге ни о чему, тј. књига сачињена само од почетака, "Роман са почецима", атомистичка визија постања и постајања неограниченим комбиновањем сродних честица итд.
Како је данас могућ роман кад нам је трагично одузето. Како је уопште могућа помисао на роман када недостаје узвишено. Када постоји само свакидашње - у читавој његовој предвидиљивости, или још горе - у напорној мистерији уништавајућих случајности. Свакидашњица у њеној необдарености - једино ту засветли оно трагично и узвишено.
Трагедија пропалог брака и уништене љубави у овом роману је дата као мелодрама, фарса и гротеска, истовремено, као пародија на романтичарску бајку о двојнику који, омогућавајући самоудвајање и самотрансцендирање, доводи до трансформације сопства и свести. Није да роман нема заплет - напротив: Георги Господинов пише о писцу и уреднику Георгију Господинову коме до руку дође изванредан роман, чијег, до тада анонимног аутора, проналази, као клошара који живи у (Бекетовој, Марфијевој!) полураспаднутој столици за љуљање крај пијаце, од када се развео са женом и који се, на запрепашћење приповедача, зове Георги Господинов. Међутим, и приповедач - и сам љубитељ љуљавих столица - такође је пред разводом. Чију причу онда у наставку читамо, тј. којег Господинова? У приповест о разводу и његовим узроцима и пратећим околностима - исписану разговорним, "довлатовским" тоном који осцилира између патоса, ироније и наговештаја сарказма, без изразитих описа и са мноштвом кратких и динамичних дијалога -  умеће се још неколико самосталних прича, цртица, анегдота или вицева, есеја о не баш уобичајеним темама, цитата и лажних цитата, комичних епиграфа преузетих ни од кога, једна парабола о лудом ботаничару који уз помоћ биљака разматра новооткривену и потенцијално апокалиптичну неравнотежу између речи и ствари (у корист речи) због чега одлучује да се и сам претвори у реч и кришом увуче у најопсаније текстове. Раблеовска ерудицја Георгија Господинова претвара, притом, знање у бурлеску, водајући читаоца од античких филозофа до биолога Карла Линеа, од историје тоалета до Бартове "смрти аутора", од теорије романа до теорије о графитима у јавним WC-има.
Све може једноставно да буде бунт језика. У WC не улази само твоје тело и твој доњи део, с њима улази и језик. Језик такође има потребу да развеже панталоне, да попусти, да излије све оно што му се скупило током читавог безвезног дана, током читавог говнастог живота. 
На крају као један од Господинова постаје луцкасти клошар са столицом за љуљање и, као и критички параноичан ботаничар из његове приче, "реч међу речима", бестелесна бујица речи налик лету полуделе муве.

У свему томе нашла је своје место и ова дефетистичка и политички некоректна песма у прози о пушењу цигарета:
Па, добро, нисам од живота желео ништа више него да седим у стражњем дворишту неке куће, усред кукуте и коприве, уваљен у своју столицу за љуљање, са паклом јефтиних цигарета. Да увлачим са димом све што се задеси пред мојим очима - облаке, црепове, путничке авионе, Млачни пут, све. Све је могуће прогутати са мало дима. Хоћу да осетим како дим силази у моја плућа и на белини гравира упорни никотински телеграм. И како после излази оданде бледоплавичаст и онемоћао.
Има нечег анђеоског у томе да скончаш управо тако, да умреш пушећи веома споро цигару за цигаром, у стражњем дворишту неке куће. 
 

среда, 11. јун 2014.

Бити песник

Песник кога наши најмлађи корисници добро познају, по његовом враголастом Дувољубу, по осмеху који упорно трага за лицем које ће да озари, по лутајућем зрну кафе и лелујавој плавој, по музици која тражи жељне уши и можда их и налази у једној кући, по "блесама" које "кусају сусам" и све добре старе изреке и пословице преокрећу и изврћу, као "слатку малу торту"... по много чему што је, углавном, овенчано и најзначајнијим домаћим наградама за дечју књижевност, паралелно пише и поезију "за одрасле" или не тако малу децу. И ове су збирке, Потпуни говор, Свакдашњи час, После, Довољно, Једино ветар, добиле значајне награде, Бранкову, "Бранко Миљковић", "Бранко Ћопић" (!!!), "Меша Селимовић", Матићев шал...
То важи и за тренутно последњу Алексићеву збирку - Бити - која је добила Змајеву награду. У њој нема "Невидљиве песме" као у једној његовој збирци за децу, али има много тога невидљивог што избија из видљивих, изречених стихова; невидљиве сете, али и благе, чак нежне ироније, невидљиве љубави према свему што је мало, у свакодневном животу најчешће безначајно и неприметно, какве су биљке, какво је воће, каква је напуштена кућа и жута мачка пред њом, какав је стари, дремљиви железничар у свету који све мање путује возом. Јер "поезија (и) нису речи / већ одсуство онога о чему сведоче" ("Дани учења у самоћи"). И код Алексића је, као и код многих других песника, одувек, поезија створена из слутње да је суштина у ономе што измиче и недостаје, из жеље за смислом који је неопходан а неприсутан - сем у трагању за њим. Ако се моћ музике препознаје у три беле клавирске дирке које убоги, крезуби човек продаје на бувљој пијаци ("Исповест") - тамо где је нема, где се не очекује и где, заправо, и није могућа - онда је епифанијска моћ малих ствари, трица и ситница, успутних призора и некада давно добачених речи сасвим јасна. Свакодневица је најбитнији извор Алексићеве поезије, а њена поетска трансформација, чини се, његов главни задатак. Алексићева Суматра израња из извештаја о водостају река и из мириса паприка које се пеку, а ипак остаје једнако етерична каквом ју је замислио Црњански. Стварају је "обичне речи, као мали / Огарављени феникси, (што) узлећу из пепелишта / Бивших реченица, изнова окупљене / У живи рој око ужарене кугле смисла" ("Вечерњи групни портрет").
"Мали сентиментални оглед о метли" је "цео" Алексић (за децу и одрасле) - осећајан и осетљив, меланхоличан и духовит, пажљив и пријемчив за необичне перспективе, творац нових митова из крхотина старих, са истанчаним осећајем за ритам и вешто искоришћена опкорачења - у једној песми.
Иако нису песме за децу, и ове песме често тематизују детињство или се заснивају на запамћеним импресијама и догодовштинама из детињства, или у апстрактну рефлексију умећу сећања на призоре из детињства, као у "Исповести". Заправо, већина песама из првог дела збирке настаје из укрштања неког садашњег призора или неке садашње мисли и сећања, слика из детињства. Романтичарска вера у чистоту и невиност детета прекорева "свет тако чудесно навикнут на себе" ("Пустиња ноћу").
Ову "хроника над питањима ума" (Arithmetica Divina) сачињену од песама "оних дана који не донесу / Ништа ново, али нас задуже у вечност " ("Ако се памти") карактеришу скоро разговорни тон, али такав да асоцира ситуацију једног поверљивог и искреног разговора; наративизација, због чега готово свака песма садржи и по једну своју малу причу; изразита сугестибилност тек наговештених, онеобичених али не и нападних или маниристичких слика. Неке од њих, редуковане и огољене, показују да је:
- Тело - мало копно, жива земља, грађевина са мрачним подрумима, пуста црква коју осветљава бол као кандило
- Писање - љушћење финих наноса опсена са стварности; вишак сведочанства
- Ожиљак или жуљ - око меса
- Језик - свећа; гонич; џелат
Алексић се служи
Сликама поринутим у језик којим се
Може изразити само оно за шта нисмо
Сигурни да је било стварност. ("Овидије ћути над својим доручком")
Сумњивост стварности је бар двострука - и онтолошка (да ли је стварно стварно?) и етичка (како живети, односно бити, у стварности која "живи од значења" ("Слово") која се морају стварати из неизрецивог, стрпљиво, мукотрпно, непрестано.
"Бити значи непрестано пролазити кроз бол стицања себе", рекао је Алексић у говору поводом уручења Змајеве награде ("Незадржива шеталица" у Летопис Матице српске, мај 2014, стр. 675-677; у овом броју Летописа можете прочитати и неколико Алексићевих нових песама, образложење жирија Змајеве награде и интервју са Дејаном Алексићем)) Бити се, онда, може само у времену. Последња песма прог циклуса - "Ако се памти" - представља мост између прошлости тј. песама утемељених на сећању и садашњости, актуелних интимних преокупација, док последња песма другог циклуса - "После Суматре" - и предлогом и футуром у садашњост уводи перспективу будућности, тј. "Излет на крај времена". Будућност уводи и неке нове гласове, гласове других људи или, условно речено, заједница, које глас песника прелама кроз своју интиму и уклапа у своја виђења света и времена које га обликује и разграђује. Од детета из првог, преко зрелог песника из другог до стараца (баштована, железничара и других) из трећег дела збирке стижемо и до никада прежаљеног и увек изнова очекиваног "Златног доба" које, још једном, описује круг од детета до старца и назад. То златно доба Алексић проналази у тренуцима који наговештавају смисао и који остају незавршиви и отворени ...