Варљиви укус класика

Шта мислите да повезује Набоковљеву Лолиту, Сервантесовог Дон Кихота, Мелвиловог Моби Дика, Дојловог Шерлока Холмса, Керолову Алису у земљи чуда и Фицџералдовог Великог Гетсбија? Иако би међу одговорима правих љубитеља књижевности могло да буде нешто од следећег: дела чији су ликови, нарочито насловни, толико снажни и упечатљиви да су постали иконични, због чега се употребљавају у многим контекстима који са самим делом нису у непосредној вези и непрестано се адаптирају за нове медије и нове сврхе; неоспорна ремек-дела која су, ипак или упркос томе, и незаобилазан елеменат популарне културе; сва тематизују непомирљив сукоб стварности и субјективних идеала, жеља и стремљења - одговор је, заправо, чај. И то не зато што се у њима "пије" чај, мада то јесте у случај, него зато што су управо ови романи, односно, незаборавни ликови које су њихови аутори креирали, постали рекламно средство и паковање једне линије чајева. 
http://floramakesthings.com/Prologue-Tea-Co

Шест чајних мешавина упаковане су у конзерву на чијој полеђини су одштампане прве реченице наведених романа - отуд и назив бренда, "Пролог" - и нацртани амблематски детаљи, попут Шерлокове луле, Дон Кихотових ветрењача, Лолитиних напућених усана, цилиндра Лудог шеширџије. Па док читате упутство о припреми чаја, баците поглед и на "Зовите ме Ишмаел." Помало чуди што нема Пруста - ипак је читав циклус У потрази за изгубљеним временом "израстао" из укуса мадлене умочене у чај. Можда зато што се дизајнер није могао да досети како да нацрта стилизовану скицу времена?
Иако би ово дизајнерско остварење некоме могло да делује и као интелигентан вид популаризације класика и читања као једне префињене и пожељне активности, или пак као начин да се представа о овим делима повеже са примамљивом представом о хедонистичко-аристократском животном стилу који сугеришу необичне, наводно крајње софистициране, познаваоцима намењене (и вероватно папрено, бесмислено скупе) мешавине.
Готово је сигурно да ће се сваки прави, страствени читалац сложити да књижевна дела имају "укус". С обзиром на то да је сваки иоле значајнији роман већ прошао кроз вишеструке визуелне прераде, да би нам се, преображени у илустрацију, стрип, филм, серију или нешто слично, понудили материјализовани и фиксирани изглед ликова, ствари и места дешавања, можда смо мислили да једино укус дела - неописив, неухватљив, на граници перцепције - остаје као неотуђиви део личног, и само личног, искуства дела. Ипак, нашао се начин да се и тај ефемерни аспекат искуства читања комодификује и понуди као роба.
Ако Вам, дакле, мешавина матеа, манга, лимунове траве, ананаса и кокоса (!) звучи чудесно, можда нека Алиса и успе да Вас пренесе у неку Земљу (робних) чуда; тешко да ће то заиста бити она Керолова.

Да једна шума буде дивна / Потребне су јој године и бескрајност...

... Не умирите тако брзо пријатељи

Као што се обавља ужина на киши

Ви јеле које лежете у наше постеље

Овековечите наше кораке по трави

РЕНЕ ШАР

Револуционар у политичком и естетском смислу, као и сви надреалисти, којима се на кратко придружио 1929., Рене Шар је песник чије је дело изазвало низ позитивних реакција и одушевљење критичара и других уметника, као што су Ками, Пикасо, Брак, Ђакомети, Морис Бланшо, који његово дело карактерише као поезију поезије … [која је] стављена насупрот самој себи и учињена видљивом у својој суштини. На темељу надреалистичког програма истраживања сна и подсвести, залагања за аутоматско писање које извлачи из песниковог ума оно исконско, непосредовано, и води успостављању директне веза са сопственим бићем, на темељу експерименaта који практично воде новом односу према језику, открићу нових и неистражених потенцијала речи и исказа, Рене Шар је створио своје особено дело. Крећући се од разбокорене екстатичности експресије раних песама интензивног емоционалног набоја, кроз које се нижу екскламације кратког, одсечног, ратоборног и изазивачког ритма до напетог минимализма позних дела у којима је песма сапета у чврсте границе афоризма и максиме, колико једноставне толико и семaнтички презасићене, Рене Шар открива богатство боја, звукова и значења у свакој речи, увек другачијој, неухватљивој, самовредној. Сарадња са Бретоном и Елијаром за Шара је била значајна, али не и ограничавајућа, код њега су ретке нападне и шокантне метафоре једног Бретона настале сажимањем читавог ланца асоцијација испуштеног да би слика деловала херметичније и алогичније. Његова једноставност изгледа да проистче из његове способности емпатије, из слободног и искреног изливања његовог духа у свет, духа отвореног и еманципативног, духа који хоће да свету подари реч. Љубав као страст и патња истовремено, слобода, за коју се као активан учесник у шпанском рату и у Покрету отпора, није борио само речима, пантеистичко утапање у природу, опсесија светлошћу и огромношћу, безграничним просторима вода и неба, неке су од одредница Шарове поезије.

Ишчезавам у небу, језеру лишеном обала.

Клизим слободно кроз зрела жита.

Никакав дах не замућује

Огледало мога лета.

(Из песме Духовна птица)

Изузетно је значајна сарадња Рене Шара са чувеним сликарима, већ споменутим Браком, затим Матисом, Мироом, јер је истраживање плодне фузије између реч и слике тј. поезије и различитих видова визуелног изражавања била његова главна преокупација после 1950. Један од најзначајнихиј производа тог дијалога и коренсподенције између вербалне и визуелне уметности јесте збирка Летера Амороза, настала у сарадњи са Жоржом Браком.

У Народној библиотеци Бор можете пронаћи Шарову збирку песама Архипелаг речи, затим разне изборе из његовог дела у антологијама француске или модерне светске поезије, као и у периодици.

ЧЕТИРИ ОПСЕНАРА

БИК

Никада није ноћ када ти умиреш
Опкољен мраком који урла,
Сунце с две сличне жаоке.

Звер љубави, истина у мачу
Пар који се једини ножем убија међу свима


ПАСТРМКА

Обале које се угибате по украсима
Да би испуниле читаво огледало,
Песку на ком мрмори барка
Што струја тера увис и гура,
Траво, траво, увек истегнута,
Траво, траво, никада на миру,
Шта ће бити од ваше штићенице
У прозирним бурама
Камо је њено срце стрмоглави?

ЗМИЈА

Краљице противуречја, учини да моја љубав
У изгнанству сличном твом проклетству
Измакне старом Господу ког мрзим што је могао
Помутивши је да је отворено обмане.

Освети своје боје доброћудна змијо,
У окриљу шуме и у свакој кући.
Везом која спаја светлост са страхом
Претвараш се да бежиш, о ти пругаста змијо!


ШЕВА

Жарка жеравица неба и рана јара дана,
Остаје утиснута у зору и пева о узрујаној земљи,
Звонар свога даха и господар свог пута.
Опсенарка, а убија је - омађијану.

Лолитине претходнице

Иако реч (па и појам) разврат, данас звучи помало архаично, многе се приче и романи баве управо тиме: откуд разврат код људи, да ли због урођене, а неискорењене склоности ка недозвољеном, коју су некада сматрали животињским преостатком у човеку; због сиромаштва које нагони да се, у недостатку других средстава, сопствено тело користи као извор прихода; због непристајања на старост и изнемоглост које у либиду налази доказ о животности и снази; због тога што љубав према лепоти не пристаје на моралне компромисе и ништа јој друго није свето. И ко је заправо развратан - заводник или заведени?
Набокова је питање разврата и шта све он значи у психолошком, етичком, културолошком и симболичком смислу интересовало током читаве књижевне каријере, мада је спектакуларни "шоу" око Лолите неоправдано потиснуо његова друга остварења из свести читалаца. Инцест и. чешће, веза која се може сматрати изразом педофилије у његовим романима и причама није реткост. Шта је то што озбиљне, угледне, образоване старије мушкарце наводи да се у позним годинама препусте љубави према незрелим тинејџеркама, чак девојчицама?
Први роман у којем Набоков приказује болесну и трагичну везаност естете према девојчици јесте Камера обскура. Када ју је неколико година пошто је објављена на руском, Набоковљевом матерњем језику, преводио на енглески, на језик који је, као емигрант у Америци, убрзо усвојио као матерњи, он је, заправо, начинио варијацију, други роман, сличан, а ипак другачији, Смех у тами.

Био једном један човек (...) и живео је у Берлину, у Немачкој. Био је богат, угледан и срећан; волео је; није био вољен; и живот му се ружно окончао.
То је читава прича, и могли бисмо да останемо на томе кад не би било користи и уживања у самом причању; на надгробној плочи има довољно места за, махом скривену, сажету верзију људског живота, али су детаљи увек добродошли.

Овако на почетку Смеха у тами приповедач сажима причу о љубавном троуглу, који је тема и овог романа и његовог "оригинала" (као и многих других Набоковљевих романа). Међиутим, предмет љубави јунака - уметничких критичара и стручњака за сликарство - јесу шеснаестогодишње девојке које су већ искусиле љубав са старијим мушкарцима и као своју судбину - на сањаном путу постајања филмском дивом - прихватиле представу о браку из интереса и статус љубавнице ожењеног богаташа. Међутим, прве љубави ових девојака - уметници који су их напустили из страха од трајног везивања - поново улазе у њихов живот, као пријатељи њихових "ловина" и стварају љубавне троуглове који се, наравно, завршавају трагично. Уметнички критичари им жртвују своју породицу, поступајући гнусно према својим законитим женама и ћеркама; расипају на њих свој новац, пристајући да воле и кич из јефтиних часописа за жене, који им је до тада био одвратан. Набоков користи све клишее љубавних романа, хумор и гротеску које производе ситуације у које запада лик типичног "рогоње", нарочито када му је супарник виспрен, али и циничан, чак сардоничан уметник - али их трансформише до непрепознатљивости својим језиком и стилом, живим и динамичним дијалозима, кратким упадима у свест јунака, од којих једне мучи сопствено посрнуће и борба између подједнако снажних осећања која их вуку на супроттне стране, а друге нестрпљење да се њихови циљеви остваре и ужитак што пре освоји, виспреним, ироничним коментарима (појачаним и учесталијим у познијој, америчкој варијанти) .
Оба романа дешавају се у Берлину, у којем је сам Набоков привремено живео, на путу из Русије у Америку. Писани су у четвртој деценији двадесетог века и са великом вештином, без извештачености и претеривања одсликавају културну климу те предратне деценије у Европи - снове о лако стеченом богатству и срећи по узору на срећу коју су продавали Холивудски филмови и илустровани часописи. Наспрам лаке и јефтине забаве необразованих девојчица стоји висока уметност и богато културно наслеђе аристократа који не успевају да одоле шарму, бестидности, лакоћи, гипкости и виталности својих "нимфица", па у том смислу Набоковљеви љубавни троуглови представљају и нову културну констелацију коју граде американизована, робусна и бескомпромисна популарна култура, первертирани и деморалисан естетизам и аморална, цинична уметност. Због тога оба романа и почињу мотивом уметничке инвенције: на почетку Камере опскуре реч је о лику који креира карикатуриста и стрип цртач Херн, а на почетку Смеха у тами о концепцији филма "израслог" из дела неког чувеног сликара, која пада на памет критичару Албину.
Распад породица, смрт кћерки, стерилност девојчица-љубавница, хедонизам ветропирастих и сладострасних уметника не тичу се само фабула ових романа, па ни само моралне климе четрдестих већ и природе културе коју смо наследили

Казуо Ишигуро, Не дај ми никада да одем

Не дај ми никада да одем је у основи научно-фантастичан роман, мада ће читаоцу то постати јасно тек после стотинак и више страна, када се утисак о томе да је свет о којем Ишигурова јунакиња, Кејт, приповеда некако другачији и благо, тек толико да заголица знатижељу и одржи пажњу, зачудан, мистериозан, халуцинантан. Међутим, научно-фантастичка потка ни у једном тренутку не постаје доминантна јер је прекривају и потискују елементи образовног и љубавног романа.
Приповест прати одрастање и даљу судбину двају женских и једног мушког лика - саме Кејт, Рут и Томи - те се, дакле, служи и сликом љубавног троугла, чију стереотипност Ишигуро успева да превазиђе, изненађујући читаоца тамо где је изненађење најнеочекиваније.
Први део приповести приказује детињство и рану младост главних ликова у једном крајње изолованом простору, у престижном, али и чудном интернату чија атмосфера на моменте призива пасторалне идиле и утопијске слике заједнице и заједничких активности, а на моменте - затвор, карантин или неку сличну установу изузимања из друштва. Приказ дечије психологије, дечијих игара, "кланова", завера, свађа и помирења, буђење сексуалности и свести о телу, изузетно је значајан за разумевање романа.
Други део јунаке одводи из тог малог у "прави", "велики" свет, свет због којег постоје и у којем треба да послуже својој сврси. Међутим, постојање тачно одређеног циља не може да спречи развој врло компликованих емоционалних и егзистенцијалних ситуација. Ишигурова јунакиња их описује детаљно, са смислом за емоционалне нијасне, за оне наизглед баналне детаље, тричарије, махиналне гестове, речи и погледе који, заправо, чине суштину љубави и пријатељства, о чему ова књига све време и говори.
Распад микро-заједнице и низ трагичних обрта омогућавају да се све богатство емоционалног света открије и прикаже још минуциозније и дирљивије. Ипак, смиреност са којом јунакиња приповеда, најављујући и своју даљу судбину, извесност патње и смрти, као и постепено развијање њеног стила приповедања, велика пажња посвећена приказивању самог чина сећања, не дозвољавају патетици да угуши спектар значења и питања која се током приповести појављују.
Уколико сте већ гледали филм снимљен по овом роману, нећете се покајати ако и сам роман прочитате да би сте, уколико се препустите лаганом, благо усталасаном, али не и монотоном току приповести, заиста осетили (више него сазнали) шта, по Ишигуру, значи имати душу и бити човек.