Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






четвртак, 08. фебруар 2018.

Сарајевски атентат

Жорж Перек
Годину дана после француског издања, а 60 година након што је написан (и одбијен од стране издавача), роман Сарајевски атентат Жоржа Перека појавио се и на српском језику, у преводу Јелене Новаковић (Клио, 2017). Транскрибован на основу два постојећа дактилографисана примерка, од којих је један припадао Перековој пријатељици Ноели Мени-Терај, која га је и откуцала, а други српском сликару (касније и универзитетском професору и академику) Младену Србиновићу, коме је нешто ширу, старију верзију аутор послао на поклон, тако да се у неким појединостима ови рукописи разликују, Переков први, младалачки роман већ показује касније значајно развијену склоност ка приповестима са необичном конструкцијом, у којима се више нивоа стварности преплићу и прожимају, а истинитост, веродостојност и доследност приказа непрестано доводе у питање. Управо та, у овом роману тек наговештена склоност, заједно са константном сумњом у функционисање памћења и сећања и запитаношћу над природом и могућностима представљања догађаја, дешавања, доживљаја, осећања, међусобних односа, Сарајевски атентат чини врло особеним љубавним романом, у којем се традиционалани мотиви љубавног троугла и (неизведеног) злочина из страсти излажу у форми (само)одбране која један приватан, појединачни случај ставља у контекст једног од, по размерама својих последица и ефеката, најзначајнијих историјских догађаја – Принциповог, односно младобосанског атентата на Франца Фердинанда.
Перек, наиме, на самом почетку, а затим све чешће од средине овог кратког романа, који се, упркос бројним, чак опсесивним дигресијама у самоанализу и анлизу сопственог писања, одвија великом брзином, тако да ритам и динамика догађаја асоцирају трилер, умеће поглавља која, на темењу објављених стенограмских записа са суђења Принципу и осталим завереницима, износе осуду начина на који је судски процес вођен и интерпретација завере и атентата које су износили како тужиоци тако и одбрана, представљајући младе револуционаре (по њима – терористе) као наивне жртве великосрпске пропагнде и тежње тадашње српске државе да присвоји све територије на којима живе припадници српког народа. Доказујући да је утицај српске државе и српских организација на идеје и поступке младобосанаца преувеличан а револуционарни и слободарски дух самих актера унижен јер су третирани као марионете, како би се оправдао рат који су Аустроугарска и Немачка у време суђења већ покренуле, приповедач, као претпостављени аутор ове имагинарне судске одбране, сарајевски атентат описује као тренутак у којем је историја постала епопеја, одајући почаст херојским идеалима и поступцима, младалачкој самопожртвованости, ослободилачкој вољи, намери и чину који је чистим случајем успео и, тако, послужио као једва дочекан изговор за стравичан рат.
Да ли се то приповедач поистовећује са Принципом? Или, можда, са Чубриловићем, јединим преживелим учесником атентата, који се у датом тренутку, ипак, није усудио да пуца – са оним који није имао снаге да план о убиству изведе до краја, као што ни приповедач није успео да се његов план о убиству супарника заиста реализује? Не, заправо. Иако између догађаја из живота приповедача и историјског догађаја који реинтерпретира, сем Сарајева као позорнице одлучујућег дејства, нема ничег заједничког, као ни експлицитно изнете везе, чини се да је приповедачу стало да своје учешће у судбини троје људи – Бранка, његове (а затим и приповедачеве) љубавнице Миле и Бранкове супруге Ане – прикаже по аналогији са учешћем српске стране у извођењу атентата на Франца Фердинанда: онолико колико оспорава пресудну улогу српског (иностраног) утицаја на одлуке и поступке атентатора, а самим тим и суштинску кривицу тадашње Србије за рат који ће из атентата проистећи, толико оправдава и своје учешће у узајамним односима између Бранка, Миле и Ане и умањује своју одговорност за љубавну драму коју је његово уплитање у брачни троугао произвело. Речју, утицаји са стране само су распирили, ојачали страсти које су већ постојале, довеле до испољавања потиснутих жеља и импулса.
Фокус приповести нису, дакле, ни робусни, увек екстатичан и жесток Бранко, приповедачев пријатељ налик Попају и Христу истовремено, према којем ће, због љубави према његовој љубавници и несавладиве потребе да је „освоји“, „запоседне“, приповедач развити антагонистички и агресиван однос, ни та помало нестварна, неухватљива Мила, ни Бранкова очајна супруга којој приповедач одлази с намером да је преокрене у љубоморну убицу, већ приповедачева савест, тако да читава приповест следи Перекову формулу по којој се пише да се не би рекло.
Приповедач евоцира једну љубавну драму, од познанства са Бранком у Паризу, преко момента када се заљубљује у слику, тј. фотографски одраз Бранкове љубавнице, познанства са „моделом“, одласка у Београд са намером да је преотме од Бранка, двосмислених, емоционално исцрпљујућих дешавања која обележавају почетак његовог боравка у Србији, све док не успе да заведе Милу, до одласка у Сарајево, где Бранко живи и ради, и познанства са Аном, код које покушава да побуди убилачку љубомору и очај преварене и остављене самохране мајке, не би ли се тако ослободио несносног супарника који не прихвата пораз и не одустаје од своје бивше љубавнице, да би нагло, једном нелагодном немом сценом коју прекида његов необјашњен одлазак без речи завршио фарсу у коју се планирана трагедија изметнула, претварајући (како је мотоом наговештено) победу у пораз, и обрнуто. Међутим, у првом плану ове приповести нису сама дешавања колико приповедачеви мотиви и разлози, које он, истовремено, и открива и прикрива, уплићући у ту игру истине, лажи, обмане и самозаваравања, случајности и предумишљаја и разлоге због којих о својој љубавној афери пише. Да ли је љубав према Мили, инспирисана, иначе, стварном Перековом љубављу према нашој познатој историчарки уметности, тј. архитектуре Милки Чанак, са којом се заиста упознао у Паризу, само „фасада“ његових осећања, неизрецивих или непризнатих односа према Бранку као старијем и интелектуално надмоћнијем или ауторитативнијем пријатељу, чију надмоћ и снагу не може да прихвати, кога, у почетку можда и несвесно, жели да понизи и повреди? Иза приповедачеве сталне сумње у сопствену искреност, колико и у способност да одређене линије закључивања о сопственим поступцима и намерама у прошлости изведе до (опасног, самооптужујућег, раскринкавајућег) краја, иза свих његових прећуткивања, наглих прекидања започете мисли, напора да својој приповести кроз садашње тумачење, опрезно преиспитивање и смишљењо реорганизовање прошлости (неуспешно) обезбеди доследност и рационалност, које ће га оправдати и смирити, стоји суштинска неизвесност и непоузданост памћења, у којем се прошлост преобликује дејством накнадних дешавања, мисли и осећања, због чега сећање, као мешавина прошлости и њених последица и ефеката, неодвојиво од заборава, потискивања и лажних сећања, увек изневерава. Због тога ни писање, ни сећање на којем се текст заснива, нису у функцији расветљавања прошлости, која остаје неспознатљива, колико због намере да се оно чега се садашње ја стиди такорећи избрише, толико и због немогућности човека да самог себе до краја, у потпуности, разуме, да у себи препозна и себи призна темеље својих поступака. Данас, данас мислим да постоје нека питања која никако не треба себи да постављам. Можда бих морао на њих да одговорим.“, упозорава нас приповедач већ на почетку на своју неспремност на крајње суочавање са собом (и својим некадашњим ја), мада се, парадоксално, са својом кривицом не мири, стално се враћајући на питање своје (не)искрености и неутентичности циљева које представља као своје праве тежње, осврћући се и на ефекте сопствених наративних и стилских поступака, као што су спортске и такмичарске метафоре у опису компликованих, променљивих и амбивалентних односа између њега, Бранка и Миле, или аналогије са чувеним књижевним љубавним аферама, од Сирана до парова из Стендалових и Флоберових романа.
Поред тога што су ликови уметника и историчара уметности у роману инспирисани нашим стварним, данас већ добро познатим ствараоцима, што читалац не мора да зна, мада ће информације о томе добити у предговору Клода Биржелена, приређивача Сарајевског атентата, као и у поговору о српским темама у Перековим делима којим је свој превод пропратила Јелена Новаковић, српском читаоцу може бити занимљив и Переков доживљај и приказ Београда с краја педесетих година двадесетог века, који је, заправо, мали водич кроз београдске кафане, ресторане, бирцузе и станичне бифее у којима се одвија већи део приповедачевог боравка у тадашњој југословенској престоници – низ крокија кафанских амбијената најављује Пероково познато интересовање за „поетике“ простора, оличено и у помисли на „атентат“ инспирисаном самим Сарајевом, као да простор креира аналогију између љубавне и историјске ситуације.

За читаоце који не познају Перекова каснија дела, овај роман, заједно са врло информативним, али не и оптерећујућим и преопширним пратећим текстовима и напоменама, може бити добар увод у стваралаштво аутора за ког је писање било неодвојиво од концепција иновативних експеримената са композицијом и структуром текста, наративним поступцима и стилско-језичким средствима.     

среда, 03. јануар 2018.

Луда љубав

Папуча-кашика или кашика-папуча (Фото: Ман Реј)
"Ничему се нисам тако посветио као доказивању
какве мере предострожности и
каква лукавства жеља улаже,
да би кривудала у пред-свесним водама у потрази
за својим предметом, а када је тај предмет откривен,
каквим још запањујућим средствима располаже
да би навела свест да га препозна."
У духу надреалистичке поетике трагања за моментима и местима спајања и прожимања чулима доступне, рационално појмљиве, физичке, заједничке нам стварности и надстварности жеља, несвесних и подсвесних тежњи и чежњи, невидљивих, неопипљивих и нечујних аура ствари и бића, непојмљивих коинциденција и комуникација, и Луда љубав Андре Бретона, као и други надреалистички текстови, слободно се поиграва традиционалним књижевним облицима и формама, у овом случају (љубавним) романом, путописом, есејом, писмом, готском причом... Као својеврстан наставак Нађе и у њој изнете идеје о "грчевитој лепоти" ("еротично-сакривеној, експлозивно-непомичној и магично-случајној"; парадоксалној, дакле), Луда љубав кроз идеју и доживљај (надреалистичке) љубави, повезује разне моменте тј. размишљања, поступке, доживљаје и концепције приповедача за кога догађаји који претходе појави жене и љубави у његовом животу, као и они који се са тим моментом асоцијативно повезују, ма колико наизглед са њим немали никакве логичне, хронолошке, узрочно-последичне, речју разумљиве везе, јесу антиципација и једна дубља, продорна и луцидна интерпретација и пулсирајући, многозначни контекст те љубави, и као појединачне љубави према конкретној жени и као осећања које озрачује и мења све са чиме оно само и онај ко га доживљава долазе у додир.
Кроз приповест о сусрету и љубави, прво према жени, а онда и тек рођеној кћери, Бретон провлачи своје постепено изграђиване ставове о кључним надреалистичким концепцијама, као што су објективни случај или нађени предмет. Тако, на пример, поглавље које описује његову и Ђакометијеву насумичну шетњу по једној париској пијаци, када их њихове тадашње егзистенцијалне и естетичке преокупације наводе на случајно откриће двају предмета који ће им помоћи у разрешавању недоумица са којима се у том тренутку суочавају, као и у препознавању сродности неких тежњи, изванредан је пример "путева" надреалистичког мишљења и стварања нових констелација од нађеног. Поглавље у којем се приповедач препушта току утисака, сећања, асоцијација, примисли, који се стапају са пејзажима, преобликујући их у лелујаве и трепераве мозаичне и вишеслојне слике представља пример аутоматског писања као средства истраживања садржаја и праваца кретања сопствене (под)свести у датом тренутку и датим околностима. Околности - увек јединствен сплет места,  предмета, бића, њихових "прича" и тренутних стања, њихова узајамна "комуникација" - превазилазе и мењају значај, значење и утицај сваког појединачног предмета или бића. 
Завршавајући књигу писмом ћерки које би она, у тренутку писања још увек беба, требало да добије тек за 16 година, Бретон разматрање и приказивање љубави употпуњује својим погледима на породицу, родитељство (тачније, очинство), детињство и детињски поглед на свет, који су надреалисти идеализовали и сматрали веродостојнијим и супериорнијим од погледа на свет одраслог човека, који је спутан и осиромашен радом, обавезама, конвенцијама, гушењем жеља, смиривањем аутентичних страсти и подвргавањем рационалности. Само, пак, писмо завршава се предивном, изненада искрслом жељом: "Желим вам да будете лудо вољени."