Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






уторак, 20. јун 2017.

Мистерија?

Дон Делило
Мистерија у средишту обичног живота[1]

ЛИКОВИ
ЖЕНА
МУШКАРАЦ


МУШКАРАЦ и ЖЕНА  у соби.

ЖЕНА: Размишљала сам како је то чудно.

МУШКАРАЦ: Шта?

ЖЕНА: Да су људи способни да живе заједно. Данима и ноћима и годинама. Прође пет година. Како то раде? Десет, једанаест, дванаест година. Двоје људи стварају један живот. Делећи десет хиљада оброка. Разговарајући лицем у лице, отвореног лица, као топли сендвичи. Све те речи које испуњавају кућу. Шта све људи изговоре током живота? Ухваћени у замку синтаксе оног другог. Исти глас. Монотоно понављање. Рећи ћу ти нешто.

МУШКАРАЦ: Рећи ћеш ми нешто.

ЖЕНА: Има у томе неке мистерије. Људи иза зидова браон куће поред нас. Шта то они говоре и како то преживљавају? Сав тај залудан дијалог. Назалност. Баналност. Размишљала сам како је то чудно. Како то раде, из ноћи у ноћ, све те ноћи, те речи, оних неколико који то чине и преживљавају?

МУШКАРАЦ: Воде љубав. Праве салате.

ЖЕНА: Па ипак, пре или касније, морају да проговоре. Од тога је читав свет поремећен. Мислим, зар није постепено поремећујуће седети и слушати једну те исту особу све време, без резона или риме. Речи које се вуку. Паузе. Клаузе. Колико хиљада пута можеш да погледаш у исто скапано лице и видиш како се уста отварају? До тада је све како ваља. Али када отворе уста. Када проговоре.

[Пауза]

МУШКАРАЦ: Још ми није прошла ова моја прехлада.

ЖЕНА: Узми оне што узимаш.

МУШКАРАЦ: Таблете.

ЖЕНА: Пилуле.

[Пауза]

МУШКАРАЦ: Дуг дан.

ЖЕНА: Дуг дан.

МУШКАРАЦ: Лак ноћни сан.

ЖЕНА: Дуги спори дан.

[Светла се полако гасе.]

Завеса





[1]Don DeLillo, “The Mystery at the Middle of Ordinary Life: A One-Minute Play”,
South Atlantic Quarterly 99, 2–3 (Spring/Summer 2000): 600604; doi:10.1215/00382876-99-2-3-600; Rpt. “The Mystery at the Middle of Ordinary Life”, Zoetrope: All-StoryVol 4, No 4
(Winter 2000: The One-Act Play Issue); доступно и на: http://www.all-story.com/issues.cgi?action=show_story&story_id=90.
С енглеског превела В. С. 

уторак, 13. јун 2017.

Шапат историје над буком времена

Опера Леди Магбет мценског округа, коју је Дмитриј Шостакович компоновао почетком тридесетих година двадесетог века, у стаљинистичкој Русији, адаптирајући приповетку Николаја Љескова (који се, наравно, са своје стране, надовезао на лик леди Магбет из шекспирове трагедије Магбет, а овај, пак, на.... итд., како то већ у уметности бива), композитору је донела прво изванредан успех, одушевљење публика сваке врсте, светску славу, а затим оптужбе, забране даљег рада, медијску хајку, несносан пристисак власти (тј. Власти). Ова епизода само је један детаљ у изванредном роману Џулијана Барнса Шум времена, у којем се, уз коришћењу двају за модернизам и авангарду кључних и тада нових уметничких поступака - монтаже исечака, што наративних, што есејистичких, што лирских, без хронологије и каузалности, и доживљеног говора који тежи да пренесе рад свести (мада без радикалних експеримената џојсовског тока свести) - уметнички осветљава проблем односа уметности и политике, тачније уметности и тоталитарне власти, односно етика и политика уметности, залазећи у модусе ниске фарсе и узвишене трагедије истовремено, јер "трагедије, у накнадном осврту, изгледају као фарсе". Марксово и марксистичко виђење историје окренуто је наглавачке идеологијом која појединачне животе доводи у стање вечите, нерешиве и неразрешиве дилеме. 
У акорду који творе три момента из дугог живота совјетског композитора Шостаковича - уметника кога је власт савладала не тако што га је потпуно прогнала, убила или затворила у своје озлоглашене затворе, већ тако што му је дозволила да настави са својим радом, приморавајући га на мале компромисе, који су временом расли, наводећи га да зарад уметности пристаје на недостојне поступке и/или изјаве - сажимају се размишљања и сећања, покушаји саморазумевања, али и самооправдања, уз - за Шостаковичеву музику (али и Барнсову прозу) карактеристичну - фину, врло суптилну, али и меланхоличну иронију. 
За совјетску власт, Шостакович је био пример успешно преваспитаног уметника; за Барнса - он је оличење уметности, која постоји само као суштински смисао и коначна сврха нечијег живота, због чега захтева жртве, јер мора да се мења, да је жива и да ствара (а не да подражава постојеће технике и конвенције), да господари грађом, медијем и духом самог ствараоца (а не да служи идеологијама и вануметничким циљевима) - да би била уметност, а не забава, занат или културно-политички украс.
Док чека да смрт његово дело - музику саму - ослободи од њега и његове биографије, Шостакович схвата да уметност као квинтесенција историје у којој, од које и са којом се ствара и уметност као чиста, безвремена, самодовољна форма нису нужно узајамно искључиви принципи; уметност надилази, али и надживљава буку живљеног времена, и оног биографског, само свог, приватног и - сем кроз имагинацију и конструкцију, како то сам Барнс чини - другима недоступног, интимног времена, и оног колективног, друштвенотворног, у историју усписаног мноштвеног тока многих догађаја и дешавања. 
Уоквирена кратком алегоријском причом, параболом о сусрету Шостаковича (тј. уметности), богаља-пијанца-просјака без ногу ("получовека" тј. луде) и оног трећег (анонимног сведока, оног који памти) кога су филозофије и идеологије вековима покушавале да, из принципа, искључе, мозаична приповест о Шостаковичевом животу креира уверљиву, снажну, емотивно богату и врло сугестивну (а не једнозначну или пресуђујућу, редукционистичку) представу о судбини уметности у свету који није уметничко дело. 
Барнсов роман, у изванредном преводу Зорана Пауновића, чини се да јесте. 
Као и, између осталих композиција, Шостаковичева Пета симфонија.



субота, 29. април 2017.

Замисли да је Напуљ Прашума

Док се слике, фигуре и осећања из сна о подводном риболову преливају и упливавају у собу, мешајући се са сањивим опажајима и сећањима још увек неименованог и нејасног јунака, постаје јасно да ће роман Смртно рањен италијанског писца Рафаела ла Каприја бити питање о приликама и промашајима, о оним огромним, несагледивим, тешко одредивим, никада до краја артикулисаним жељама које као да се и јављају зато да би остале неостварене и које је тешко разликовати од страха, од онога чега се највише плашимо.
Прво поглавље романа је попут разбијеног мозаика; из расутих делова нечијих поступака, опажаја, мисли и сећања, датих у виду доживљеног говора и унутрашњег монолога, и одломака њихових разговора, наслућујемо обрисе неких ликова. Одблесци тема које ће се тек касније разрађивати и развијати, кроз сећања и размишљања неколико јунака, мање кроз фабулу, детаљи из њихових живота и поступци на основу којих ће се међу њима успостављати односи, испреплетани образују својеврсну увертиру, наговештавајући музичке принципе структуре и композиције. Читајући прво поглавље, и сам се читалац осећа буновно, као да се тек буди, па му је стварност још увек расплинута и не сасвим ухватљива. Сцене буђења у кући крај мора "огрезлог у доколицу" увод су у приповест која има структуру једног дана - нерадног, дугог, чак безмерног, лењог, сунчаног, блештавог, врелог, уроњеног у неиздрживу лепоту пејзажа, расплинутог, истовремено испуњеног дозивима и празног, окамењеног, са све обилним недељним породичним ручком у средини. Тај утисак лутања по времену и сажимања и стапања година и година у животу главних ликова ефекат је њихових  односа према времену, њихових начина живљења са пролазношћу. И мото романа проблем односа према времену и схватање времена ставља у први план: реч је о стиховима из Однове песме "Збогом југу Италије" у којима се успостаља контраст између оних који живе из дана у дан, не признајући, дакле, време као фактор свог идентитета, и оних за које је живот "билдунгсроман", што ће рећи - континуирани раст и развој личности, сазревање и дозревање - који себе виде у функцији времена и време у функцији свог идентитета. Први избор или први тип у роману репрезентује млађи брат, Нини, а други - старији брат Масимо, чија перспектива током приповедања преовлађује, у смислу да у другој половини романа његова тачка гледишта доминира, испољавајући се, прво, кроз доминацију слика и израза његове свести и његових осећања, сећања и доживљаја, а, затим, у последња три поглавља, чија се радња одвија неколико година касније у односу на претходну приповест - и у преласку на приповедање у првом лицу. Размишљања и сећања двојице браће, њихови узајамни доживљаји и њихови доживљаји других људи постепено се и са прекидима развијају, преплићу, повремено се допуњујући или осветљавајући и тако образују основну потку романа, коју у средини (у време ручка и као сећање на један типичан недељни ручак) прекида перспектива Гаетана, Масимовог пријатеља из радничке класе, коме су политика и идеологија страст, који презире све што Напуљ, "обавијен непрозирним дахом мора", са својим палатама окупаним морем и сунцем и својим духом склоности ка лагодном животу и уживањима симболизује. За њега је Напуљ Прашума - природа која се опире Историји, природа која не зна за Историју, камен спотицања на путу одвијања Историје, одсуство мишљења и свести о догађајима који превазилазе непосредну свакодневицу и личне страсти, град у којем се чезне за вечитим распустом. Па ипак, упркос разумевању брбљивог и карневалског менталитета који се лако преображава у фашизам, Гаетано не успева сасвим да одоли шарму те опуштене, нарцисоидне и лакомилене брбљивости.
Кроз свест и сећања ове тројице упознајемо још мноштво других, а заједно са свима њима и послератни Напуљ, преокупације разних слојева друштва у оквиру онога што се некада сматрало средњом класом, са бројним алузијама на историјске тј. јавне личности из области политике и бизниса чији су поступци утицали на судбину града, његову физиономију и интересовања људи, чије праћење нам је преводитељка, Ана Србиновић, олакшала прецизним објашњењима. Вештина са којом су детаљи кључних епизода из живота јунака размештени по приповести, јер се евоцирају парцијално и у више наврата, односно контекста, асоцијативно, без хронолошког реда, уместо да се читав догађај или читава ситуација јасно и одједном прикаже, приповест чини напетом и загонетном, у одсуству великих и драматичних догађаја, тачније, драматичног приказивања догађаја. Читав роман, својом структуром и стилом, чија је лирска сугестивност, уз ненаметљиву али луцидну метафорику и синтаксички ефекат благог љуљушкања у преводу Ане Србиновић очувана, тј. заиста преведена, начином на који се размишљања, сањарије, сећања, описи и слике смењујују са жустријим разговорима, поново проживљеним афектима, изненадним пробојима нежељених успомена на догађаје који се никада јасно не именују, само изокола приказују, кроз оно што им је непосредно претходило или за њима следило, развија - може се рећи - метафорички потенцијал једне лајтмотивске слике. Реч је о слици Масима испруженог на сунцу, чија је сањива опуштеност налик смрти, који повремено осећа нежан додир гласа како га дозива или види лопту како "излеће изнад ограде терасе и остаје да лебди на трен, између неба и мора, у тихом ваздуху".
Масимо, чији су нас сан и страх, испоставља се, увели у роман, бира, што би рекао Хегел, један од мисаоних водича његовог пријатеља,"прозу живота", бира да напусти Напуљ, град чија атмосфера утеловљује и подстиче лежерност, безбрижну и хедонистичку егзистенцију бон вивана, авантуриста, коцкара и  вечитих младића, бира да буде "смртно рањен" а не успаван, јер су то, за њега, једине алтернативе, док млађи брат, Нини, бира монденски, лепршав и неодговоран живот фокусиран на забаву, опуштеност, велико и променљиво друштво, стил живота који је Фелини овековечио у лику Марчела из култног Слатког живота. Масимова посета Напуљу и породици, после неколико година живота и рада у Риму, представљена је као потрага за оним што је својим избором и свом избору жртвовао. Док узалудно по монденском Каприју тражи свог брата, који, као само отеловљење младости, жеље, слатких илузија, бега из стварности, остаје неухватљив, увек, по речима познаника, ту негде, Масимо среће мноштво својих пријатеља и познаника из млађих дана, што омогућава да се животни избори и њихови резултати, кроз разговоре и заједничка сећања, резимирају, и имплицитно упореде. Део Масимове потраге постаје још један "фантом", виђена или замишљена женска особа - пропуштена љубав - чија је коса симбол пропуштеног које је, управо зато што је пропуштено, задржало драж и снагу онога за чиме се само и увек жуди. Завршавајући роман у вреви летовалишта по којем јунак, срећући друге, заправо среће себе, аутор не само да подвлачи симболику његовог тражења и луњања, већ и меланхолију трагања за оним што смо или смо могли, а више не можемо да будемо.