Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






среда, 11. октобар 2017.

Цила Јудит Кацир

Кад се сећања – лична, породична, колективна – накупе и постану „претећи пој“, време је да се ограниче и уобличе у приповест која (више) неће бити „насумичан низ произвољних догађаја, већ прича [] јединствена, посебна и без премца, а самим тим она припада и другима“. 
Као пола века пре ње прабаба Цила, по којој је назвала своју приповест, тако и Јудит одлучује да сећањима да значење и сврху, да их сачува и пренесе даље. Међутим, за разлику од јунакиње романа који ће осмислити након деценија слушања, памћења, сећања, посматрања породичних фотографија, читања дневника, мемоара, писама и других текстова својих предака, интервјуисања чланова шире породице, документовања њихових сећања и прича, преслушавања снимака, обилазака разних места која, самим тим, за њу постају места сећања, места где опстају невидљиви делићи и амбијенти прошлости, Јудит не трага за обликом делова личне, већ породичне прошлости, за гранама породичног стабла чији је непосредни изданак, за ликом у чијој „великој сенци“ расте и развија се једна многобројна заједница потомака који су, свако на свој начин, и оптерећени и обогаћени теретом туђих сећања. 
Више него роман о насловној јунакињи, Цила Јудит Кацир је роман о начинима и механизмима сећања, формирања, преношења, преиспитивања и истраживања памћења, о (пре)обликовању и изграђивању личне и колективне прошлости и свести о тим прошлостима помоћу разноврсних текстова, о односу документарног и имагинарног, о улози имагинације у стварању представа о прошлости и пореклу. Израелска списатељица Јудит Кацир, као ауторка приповести у којој се и сама, повремено, појављује као лик, а не само као представљени приповедач, прабабина сећања која, доста година након што су записана, њен други супруг преводи са јидиша на хебрејски, као и делове његовог дневника, не износи саме по себи, као "нађени рукопис", већ за њих креира сцене читања: прабакини мемоари дати су нам кроз представу њихове ауторке док их слуша на хебрејском, тј. док јој супруг, Ханан, чита свој превод њених записа - Хананова ерудиција, али и Хананова оптерећеност филозофским и духовним проблемима, неоствареношћу и одговорношћу посредују и Цилину младалачку наивност, чак простодушност, смиреност, трпељивост, као и развој њене јаке и делатне воље, а не само причу о страдањима, искушењима, потуцању, радостима и жалостима са којима се током свог дотадашњег живота суочавала; последњи, тајни део тих записа Ханан чита пошто их је, како је Јудит то замислила, једне вечери пронашао међу страницама Толстојеве Ане Карењине, коју су њих двоје, раније, а с обзиром на дугогодишњи брачни троугао и Цилину храбру прељубу, читали с посебном пажњом; Хананове дневничке белешке самој Цили чита Хананов сестрић, док се она, већ јако стара и потпуно слепа, препушта смрти пар дана по смрти тог другог (за разлику од првог) вољеног мужа, у чију интиму и неизречене сумње, страхове, стремљења и кајања, тек тада, после деценија заједничког живота, жели да продре до краја.
Другим речима, у роман су уткане како сцене кроз које Јудит Кацир замишља поводе, мотиве, осећања, размишљања и друге околности настанка текстова које преноси, тако и оне које представљају њено виђење, или визију рецепције тих текстова, при чему управо тај напор приповедачице да се на моменте уживи у свест својих предака у тренуцима када споменуте белешке, писма и друге текстове стварају и/или примају и да на нов, нехронолошки и нелинеаран начин, служећи се "филмским резовима" и пребацивањима, повеже изабране периоде и догађаје из живота својих предака и своја сопствена трагања за сведочанствима о тим људима и њиховим судбинама, чини овај текст књижевноуметничком, а не документарном прозом. Третирајући жанровски и стислски различите документе као темеље сопствене грађевине, Јудит Кацир је успела да кроз сложену, многобројним ликовима испуњену причу о својој баки и њеном дугом, често мукотрпном и трауматичном, углавном неконвенционалном животу, као и о људима који су из тог живота потекли или у њега путем брака са њом или са њеним потомцима ступили, а сразмерно значају који су у том животу имали, осветли како потребу за сазнавањем, разумевањем и прихватањем одговорности и наслеђа, тако и њој супротну, потребу за одвајањем, прекидањем веза, проналажењем нових, ненаслеђених или раније неприхваћених вредности и оријентација, те да кроз сцене читања туђих текстова укаже на нужност неспоразума заснованих на нетранспарентности докумената и сведочанстава, односно самог језика, путем којег се преносе, и на посредности, односно посредованости међуљудских односа, која се, повремено, превладава кроз телесну љубав или физичко насиље, а оба су у роману предмет прећуткивања и извор осећаја срама.
У роману Јудит Кацир, Цилина прича, која је - упркос бројним искушењима и патњама кроз која су се њен карактер, воља и ставови калили - "урађена од једноставних и чистих линија", мада је "не треба рушити и градити изнова", задобија оне "рељефе, нише и стубове", које сама Цила својој наративној грађевини није могла и није умела да припоји. "Спрат или два" које је Јудит Кацир надоградила на Цилине записе омогућавају да се карактери и судбине ликова међусобно осветљавају, допуњују или уланчавају, како би се испољиле разлике између саморазумевања и туђег разумевања, противуречности између различитих доживљаја и вредновања истих особа и истих поступака, нијансе неопходне да се осети сложеност људских осећања, доживљаја, жеља, стремљења и поступака, промењив удео и увек посебна, другачија улога разних врста наслеђа (породичног, националног, верског итд.) и околности (па и оних од историјског значаја, као што су погром јевреја у Русији на почетку 20. века, Драјфусова афера, Први светски рат, јеврејско-арапски односи у појасу Газе, Холокауст, Шестодневни рат итд.) у приватном животу одређеног појединца. Комплексност и слојевитост наративне конструкције изграђене око лика Циле оснажују њен лик, истичући развој њене јаке, истрајне, непоколебиве, ипак трпељиве и пожртвоване, несебичне личности кроз судбоносне и бурне стицаје околности и храбре и ризичне личне одлуке.
Женска одлучност, ненаметљива и стрпљива, насупрот мушкој несигурности, неистрајности или колебљивости, приватни етос насупрот јавном моралу и друштвеним нормама, лична одговорност насупрот историјски конструисаном наслеђу колективних кривица и страдања, међусобна толеранција и солидарност насупрот бесомучним, страхотним међуетничким сукобима и прогонима, јесу полови чије силе управљају лутањима Циле и њених ближњих у потрази за коначним домом.

среда, 20. септембар 2017.

Емили Дикинсон "у библиотеци"


Песму која почиње стихом о драгоценом, али и трошном задовољству - задовољству сусрета  и упознавања са неком старом, тачније древном књигом, са текстовима "одевеним" у складу са временом када су настали - а коју је Емили Дикинсон написала око 1862, 1890. године, љубавница њеног брата, Мејбл Лумис Тод и књижевни критичар и Емилин коренспондент Т. В. Хигинсон, у првом (постхумном) издању песама Дикинсонове, објавили су под (измишљеним) насловом "У библиотеци".

Књига је у овој песми представљена као мушкарац, можда постарији, с обзиром на то да додир топле читаочеве/читатељкине руке треба да га подмлади.
Има у таквом читању, приказаном као стисак руку, као руковање, и нечег благо еротског, али и свести о значају материјалног аспекта садржаја који се чита. За Емили, књига је, истовремено и медијум, (пре)носилац садржаја, тј. текстова - античких, у овом случају - али и материјални предмет, чија сензуална и тактилна, а онда и естетска вредност проистиче из трагова времена и доба.
(Реч је, прецизније речено, или о кодексу или, пре, о свитку, рукописној "књизи" тј. претечи књиге, уколико књигу схватимо као штампани предмет, на шта указује слика Глава од Велума (врста пергамента).)

Читање као стварање и дело "заједничког ума", свести која настаје узајамним дејством читаоца, тј. читатељке и књиге, за Емили је снолико искуство, налик чаролији која оног који чита чини налик Танталу, док се узалуд пружа да досегне вечно измичући сан.