Како се књиге умножавају са незамисливом претераношћу, избор за читаоце постаје све нужнији и нужнији а моћ одабира све више и више очајнички проблем ... Могућност да се мудро изабере постаје непрестано све безизгледнија како неопходност да се одабере непрестано све више притиска. Онолико колико растућа тежина књига притиска и гуши способност поређења, толико је и захтев да се упоређује гласнији.
Томас де Квинси, "Књижевност знања и књижевност моћи" 1848






четвртак, 27. јул 2017.

Проширење подручја борбе

Писан средином последње деценије 20. века, кратки роман Мишела Уелбека и његов романескни првенац, Проширење подручја борбе представља интригантну и провокативну, на моменте сурову, на моменте сомнабулну, на моменте луцидно оштру и хладну, готово памфлетску приповест тридесетогодишњег информатичара, огорченог до цинизма, отуђеног од себе и света, очајнички свесног да су његов осећај узалудности, промашености и бесмисла и његова неуклопивост резултат немогућности стварне међуљудске, интерперсоналне и шире, друштвене комуникације и недостатка љубави у све повезанијем, све информатизованијем свету, чије структуре кроје саможиве, нарцисоидне бирократе и менаџери.
Приповедачева кретања (Париз, Руан и пар других места у унутрашњости; журка, састанци у фирми и Министарству пољопривреде, са којим његова фирма закључује уговор на основу којег он и колега треба да изведу информатичку обуку за службенике одговарајућих одељења, испраћај у пензију, станице, купеи, болница, угоститељски објекти, ноћни клуб у време Божића, лудница, на крају) омогућавају нам да се, путем вештих крокија великог броја успутних ликова из различитих слојева и група друштва и скица типичних ситуација и стања из усамљеничког, јаловог живота младог инжењера, уживимо у напету и мучну ситуацију приповедача, у његово анксиозно узмицање од света и самог себе.
Егзистенција на ивици ништавила и осећај испразности, узалудно очекивање промене, догађаја, сусрета - "Понекад сам имао утисак и да ћу се трајно навићи на одсуство живота" - приповедача полако али неумитно воде ка лудилу, ка страсти за насиљем, ка визијама убиства, самокастрације и аутодеструкције.
Последњи покушај борбе, покушај рестаурације сопства уз помоћ пута у крај из којег потичу његови, иначе невидљиви, непостојећи, неспоменути родитељи, доводи га до сазнања да је успостављање истинске везе са светом дефинитивно немогуће, да су Ја и свет оштро одвојени, да ће заувек остати заробљен у самом себи, у сопственој перцепцији и свести о промашености и бесциљности живота.
Темељна неприлагођеност актуелним друштвеним конвенцијама, обичајима и обрасцима понашања с краја другог миленијума, приповедача, истовремено, чини и изразито прецизним посматрачем, оштроумним и бескомпромисним аналитичарем.
Економичност, чак штурост приповедања, условљена како сазнањем да је у савременом свету приповест (исповест) у форми старинског романа са изнијансираним, психолошки продубљеним ликовима и детаљно, постепено развијаним односима међу њима постала беспредметна, тако и психолошким стањем приповедача, његовим емоцијама и афектима, погоршањем његове депресије и за депресију и сродна стања карактеристичним поремећајима у доживљају времена и временског тока, Проширење чине истовремено и лако читљивим и врло узнемирујућим. Сатирични, иронични, трагикомични тонови разбијају монотонију песимизма, огорчења и умора од других и себе сама.
Уметнути делови јунакових/приповедачевих текстова ("животињске фантастике") додатно осветљавају природу питања, недоумица, идеја о бездушним механизмима новца, секса, моћи, економских и сексуалних либералних "тржишта" који гуше могућност љубави - али не и очајничку жељу за њом.


петак, 07. јул 2017.

Пред библиотеком

БОРИСЛАВ РАДОВИЋ
ПРЕД БИБЛИОТЕКОМ

Пред Библиотеком у септембарско подне
двоје су се младих прошетали и стали
под омањи јасен, у хлад. На пола речи,
он хитну неку црну свеску:
узвитла се птичје у јасенову крошњу
па слете, а за њом и једна сува грана.
Он диже ту грану и нагну њом да туче
отровницу свеску на трави, од свег срца.
Нема шта, чист мађијски обред;
лице не одаје да ли се ипак шали.
Да ли је повез, тврд повез,
пресвлаке можда одвећ црне
за његове очи, под корицама крио
њен дневник с два-три податка о коме другом;
да ли белешке с којима су
неки испит данас полагали и пали?
Или је била каква књига,
ствар душу дала за ломаче
које пуцкетаху у прадавна времена
кад су им очеви још квасили пелене;
ако баш мора таква игра, шта ли - да има мирис дима?

Борислав Радовић, Песме и Неке ствари, Београд, Чигоја, 2016, стр. 114.

уторак, 20. јун 2017.

Мистерија?

Дон Делило
Мистерија у средишту обичног живота[1]

ЛИКОВИ
ЖЕНА
МУШКАРАЦ


МУШКАРАЦ и ЖЕНА  у соби.

ЖЕНА: Размишљала сам како је то чудно.

МУШКАРАЦ: Шта?

ЖЕНА: Да су људи способни да живе заједно. Данима и ноћима и годинама. Прође пет година. Како то раде? Десет, једанаест, дванаест година. Двоје људи стварају један живот. Делећи десет хиљада оброка. Разговарајући лицем у лице, отвореног лица, као топли сендвичи. Све те речи које испуњавају кућу. Шта све људи изговоре током живота? Ухваћени у замку синтаксе оног другог. Исти глас. Монотоно понављање. Рећи ћу ти нешто.

МУШКАРАЦ: Рећи ћеш ми нешто.

ЖЕНА: Има у томе неке мистерије. Људи иза зидова браон куће поред нас. Шта то они говоре и како то преживљавају? Сав тај залудан дијалог. Назалност. Баналност. Размишљала сам како је то чудно. Како то раде, из ноћи у ноћ, све те ноћи, те речи, оних неколико који то чине и преживљавају?

МУШКАРАЦ: Воде љубав. Праве салате.

ЖЕНА: Па ипак, пре или касније, морају да проговоре. Од тога је читав свет поремећен. Мислим, зар није постепено поремећујуће седети и слушати једну те исту особу све време, без резона или риме. Речи које се вуку. Паузе. Клаузе. Колико хиљада пута можеш да погледаш у исто скапано лице и видиш како се уста отварају? До тада је све како ваља. Али када отворе уста. Када проговоре.

[Пауза]

МУШКАРАЦ: Још ми није прошла ова моја прехлада.

ЖЕНА: Узми оне што узимаш.

МУШКАРАЦ: Таблете.

ЖЕНА: Пилуле.

[Пауза]

МУШКАРАЦ: Дуг дан.

ЖЕНА: Дуг дан.

МУШКАРАЦ: Лак ноћни сан.

ЖЕНА: Дуги спори дан.

[Светла се полако гасе.]

Завеса





[1]Don DeLillo, “The Mystery at the Middle of Ordinary Life: A One-Minute Play”,
South Atlantic Quarterly 99, 2–3 (Spring/Summer 2000): 600604; doi:10.1215/00382876-99-2-3-600; Rpt. “The Mystery at the Middle of Ordinary Life”, Zoetrope: All-StoryVol 4, No 4
(Winter 2000: The One-Act Play Issue); доступно и на: http://www.all-story.com/issues.cgi?action=show_story&story_id=90.
С енглеског превела В. С.